Mars, Prva ekspedicija

  

 

Prostor i vreme

„Ovo je mesto na kome čovek može lako i jednostavno da shvati šta je to večnost“, reče vođa naučnog tima. „Ambis prostora i vremena, koji nas okružuje, ne poznaje vreme, koje mere konačni, smrtni ljudi. On je senka večnosti.“

   Dva čoveka, vođa naučnog tima za istraživanje Marsa i brodski inženjer, stajali su ispred velikih svetlosnih panela osmatračke kupole. Blještavi oblaci spiralnog kraka galaksije provirivali su kroz osmatračke prozore. Ogroman broj zvezda sija u hladnoj tami svemira, u sazvežđima koja je čovekova mašta u doba starog sveta nazvala po mitskim bićima. Iz tame izvire poznata sjajna zvezda, odredište njihovog puta.

  Brodski inženjer protrlja čelo. Njegovo lice je bilo u senci. Pogasili su sva svetla u osmatračnici, kako bi mogli da posmatraju svemir. Ko bi mogao pomisliti da će se svet tako brzo promeniti? Da mu je neko govorio dve decenije ranije da će uskoro biti otkriveni kontinualni pogon, svesne mašine i egzoplanete slične Zemlji, mislio bi da je tako nešto nemoguće i da se to može dogoditi tek u sledećem veku.

Ljudi su otkrili jonski pogon koji je omogućio brža putovanja svemirom. Sada je Mars bio udaljen svega dvanaest dana maksimalne brzine leta. Do Jupitera se moglo stići za manje od dva meseca, a do ledenih svetova Kajperovog pojasa, na granici Sunčevog sistema, za deset meseci.

Sada je sve bilo moguće.

„Kada čovek dospe u svemir, postaje potpuno svestan ništavnosti svog životnog veka“, odgovori prilika iz senke. „Svojih snova, nadanja, želja. Šta god da uradimo u našem kratkom životu na Zemlji, sve će nestati u ponoru vremena. U senci večnosti.“

Vođa naučnog tima, niži, ali krupan čovek sa crnom kosom, koja nije odavala da ima skoro pedeset godina, skrenu pogled prema Levinu Andersonu, aerosvemirskom inženjeru i astronautu Džonsonovog svemirskog centra u Hjustonu. „Gledamo u veliki bezdan koji se proteže do početka vremena“, nastavi Levin. „Što dalje gledamo kroz svemir, to dalje idemo u prošlost. Sve do početka. Do momenta stvaranja.“

  U transparentnom bezvazdušnom prostoru bili su u stanju da posmatraju zvezde sasvim jasno, bez treperenja. Pogled kakav nije mogao priuštiti nijedan čovek na Zemlji. Njihov međuplanetarni brod sa kontinualnim pogonom, plovio je kosmosom, kroz duboki međuplanetarni ambis, postojano ubrzavajući.

„Da, vreme i prostor su neraskidivo povezani“, složi se Fridman Veber, vođa naučnog tima, dok je gledao nešto što nijedan čovek pre njega nije video. Duboki svemir. „Oduvek me je impresionirala činjenica da mi u stvari nikada ne možemo saznati kako svemir stvarno izgleda, u ovom trenutku u kome živimo. Vidimo jedan potpuno drugačiji svemir koji je nekada postojao, pre mnogo hiljada, miliona ili milijardi godina.“

Levin pogleda vođu naučnog tima. Fridman je bio planetarni naučnik, radio je u Institutu za planetarna istraživanja u Berlinu. Nije bio profesionalni astronaut, učestvovao je u istraživanjima u bazi Kopernik na Mesecu. Proveo je ukupno šest meseci izvan Zemlje. „Posmatrao sam preko brodskih teleskopa Lambdu Fornakis. To je ona čuvena zvezda koja ima planetu sličnu Zemlji koju je otkrio teleskop na Lagranžu 2. Sećam se kada su astronomi objavili da su oko te zvezde otkrili prvu planetu sličnu Zemlji. Mediji su baš dugo izveštavali o tome da smo konačno pronašli drugu Zemlju. Govorili su da treba da pošaljemo neku poruku do tog zvezdanog sistema, u slučaju da tamo postoji neka inteligentna civilizacija. Planeta je udaljena osamdeset i četiri svetlosne godine. Razmišljao sam o tome da, ako nas upravo sada posmatraju stanovnici te planete, oni ne bi mogli da vide naš međuplanetarni brod, već svet koji više ne postoji, 1969. godinu.“

„1969. godinu?“, ponovi Fridman, pokušavajući da se seti časova istorije. Istoričari se slažu da je to bila veoma burna godina mnogih promena, ali ono najvažnije što se desilo te godine svi znamo. Stanovnici planete udaljene osamdeset i četiri svetlosne godine videli bi spuštanje prvih ljudi na Mesec. Muzika Bitlsa koja se preko televizijskih signala otisnula u svemir, sada je već stigla do njih. Ali sadašnji trenutak videće tek za osamdeset i četiri  godine kada svetlost dospe do njihove planete, a mi više ne budemo među živima. Ako bismo pokušali da uspostavimo komunikaciju, bilo bi potrebno osamdeset i četiri godine da naša poruka stigne do njih. Sto šezdeset osam godina za razgovor sa jednim od bližih planetarnih sistema.“

Levin je posmatrao ekran brodskog segmentnog teleskopa. Mogli su da posmatraju svemir iz kosmičke perspektive, preko snažnih segmentnih teleskopa neometanih atmosferom. „Možda je to razlog onog čuvenog Fermijevog paradoksa. Ogromne razdaljine među zvezdama. Dvesta milijardi zvezda u našoj galaksiji, možda milijardu planeta sličnih Zemlji, milioni mogućih naprednih civilizacija. Starost našeg Sunčevog sistema je pet milijardi godina i za sve to vreme niko se ne javlja. Trebalo bi da se sudarimo sa vanzemaljcima“, zaključi on.

„Pretpostavimo da se nama najbliža civilizacija, sposobna za međuzvezdane letove, nalazi hiljadu svetlosnih godina od nas“, reče Fridman. „Pod uslovom da se kreću najvećom brzinom, bilo bi im potrebno hiljadu godina da stignu do našeg planetarnog sistema. Naravno, to vreme važi za  svemir, a ne za njihov međuzvezdani brod zbog vremenske dilatacije. Njihovo putovanje na brodu zbog paradoksa kontrakcije i vremenske dilatacije moglo bi da traje i deset minuta. Mogli bi da stignu sa zvezde udaljene od nas hiljadu svetlosnih godina za deset minuta, uprkos tome što se ništa ne može kretati brže od svetlosti.“

Za putnika na svemirskom brodu, zbog toga što se nalazi u referentnom okviru koji se kreće brzinom svetlosti, razdaljina do odredišta ne bi bila kao ona izmerena sa Zemlje, koja je referentna tačka koja miruje, već bi bila dramatično manja u zavisnosti od brzine. Tom putniku bi se činilo kao da se ceo svemir oko njega kontrakuje, smanjuje, a odredište približava.

„Da, to je zaista fascinantan paradoks“, složi se Levin. „Mogli bi da stignu za deset minuta, ali u kom vremenu? Milion godina kasnije? Sto miliona godina?“

„Računica pokazuje, da ako bi se kretali tačno brzinom svetlosti, vremenska dilatacija bi iznosila više od dvanaest hiljada puta. To treba pomnožiti sa vremenom od hiljadu godina, koliko je potrebno da se pređe hiljadu svetlosnih godina i dobija se preko dvanaest miliona godina.“

Levinovo lice razvuče se u širok osmeh. „Možemo odmah da skoknemo do njih i vratimo se za dvadeset minuta. Niko na brodu neće ni primetiti da nas nema.“

„A kada bismo se vratili sa te zvezde, nakon tih dvadeset minuta leta brzinom svetlosti, bili bismo dvanaest miliona godina u budućnosti. Neka hvala. Možda ne bismo zatekli Zemlju na istom mestu.“

Jedan dan putovanja brodom koji putuje brzinom svetlosti (v=299.792.457 m/s), prema formuli za vremensku dilataciju predstavljao bi za putnike koji bi se vratili na Zemlju razliku od 12243 puta u vremenu. To znači da bi njima na brodu prošao jedan dan, a ljudima na Zemlji 12243 dana ili više od 33 godine. Smanjene brzine na devedeset i sedam procenata brzine svetlosti drastično smanjuje vremensku razliku; jedan dan putnicima na međuzvezdanom brodu trajao bi kao četiri dana stanovnicima na Zemlji.

„Teorija relativiteta omogućava da proputujemo celu galaksiju, pa čak i da odemo do susedne galaksije Andromeda, koja je dva miliona i petsto hiljada svetlosnih godina udaljena od nas, za vreme prosečnog ljudskog veka. Zašto onda nema posetilaca u Sunčevom sistemu?“

„Znaš mogući odgovor“, reče Fridman. „Vremenska dilatacija jeste dobra za putnike, ali ne i za ostale. Oni koji bi se otisnuli na duga putovanja brzinom svetlosti, stigli bi do cilja, najbliže zvezde Proksima Kentauri za dve godine, ali hiljade godina daleko u budućnost. Rešenje može biti da se brzina broda smanji na recimo devedeset procenata brzine svetlosti, tada bi vremenska dilatacija bila nešto malo više od dva puta.“

     Radilo se o zanimljivom fenomenu. Udaljenost Proksima Kentauri je 4,27 svetlosnih godina, ali zbog paradoksa kontrakcije dužine pri brzini svetlosti, zvezde i ceo svemir bi se približili za približno dve svetlosne godine. Za posmatrača sa Zemlje zvezda je udaljena 4,27 svetlosnih godina i to se ne može promeniti. Mereno vremenom posmatrača sa Zemlje, tamo se ne može stići za manje od 4,27 godina zbog ograničenja brzine svetlosti. Za putnike na brodu, koji se približavaju brzinom svetlosti, ovo ne važi, njima bi zvezda izgledala bliže.

        „Ako je neka civilizacija ikada posetila naš zvezdani sistem, to se verovatno desilo pre pisane istorije“, reče Levin. „Ljudska civilizacija je jako mlada. Pet hiljada i pet stotina godina istorije je zanemarljivo u poređenju sa starošću Sunčevog sistema i svemira uopšte. U svemiru sigurno postoje civilizacije stare više miliona godina. Mislim da je do posete moglo doći u vreme kada se pojavio prvi čovek u Africi, ko zna, možda su i pogurali našu evoluciju i omogućili naš opstanak.  Sasvim je moguće da su nas posetili u vreme, kada mi kao vrsta nismo ni postojali na Zemlji. U vreme kada su dinosaurusi bili dominantna vrsta ili još ranije, kada se život sa mora proširio na kopno.“

„Nismo našli očigledne tragove tih poseta“, primeti Fridman. „Te stare civilizacije imale su vremena da prokrstare celom galaksijom i ostave tragove svog postojanja. Ali njih nema. Zašto nijedna kosmička civilizacija tokom pet milijardi godina nije posetila naš Sunčev sistem? Bilo je dovoljno vremena da posete naš Sunčev sistem hiljadu puta. Ni u prošlosti, ni u sadašnjosti nema dokaza bilo kakvog prisustva posetilaca.“

„Za sada nismo pronašli tragove kosmičkih civilizacija u našem zvezdanom sistemu“, reče Levin, „ali sada kada smo otkrili jonski pogon, mi smo tek na početku pravog istraživanja Sunčevog sistema. Siguran sam da ćemo uskoro otkriti tragove prisustva neke napredne vanzemaljske inteligencije u našem planetarnom sistemu“.

„Misliš da ćemo pronaći neki artefakt iz prošlosti?“

„Da. Artefakt iz drugog zvezdanog sistema.“

Fridman se bučno nasmejao. „Razumljivo. Ljudi imaju potrebu da veruju u neobično i čudesno. Zato su i sva ova sazvežđa oko nas nazvali po mitskim bićima.“

„Ljudi su oduvek imali potrebu da izmišljaju fantastične priče i situacija se do dan danas nije izmenila.“ složi se Levin. „Nekada su ljudi smatrali da je nebo rezervisano samo za bogove, a ne za smrtne ljude. Sada, kada je čovek počeo da krstari dubinama svemira, potrebni su nam novi mitovi. Bogove su zamenila superiorna vanzemaljska bića. Matematičar Fermi je vodio sličan ovakav razgovor i matematika je neumoljiva. Ceo Sunčev sistem trebalo bi da je preplavljen vanzemaljcima ili bar njihovim sondama i televizijskim signalima.“

„Očekuješ da otkrijemo neki artefakt na Marsu? Zvezdanu kapiju koju su slučajno zaboravili i koja će nam otvoriti put do zvezda?“

Obojica se glasno nasmejaše.

„Dobar scenario za neki naučnofantastični film“, primeti brodski inženjer.

„Čini mi se da se dobro zabavljate.“

Doktorka kosmičke medicine, Irina Leonidovna Maksimova, oficir za bezbednost naučnog tima, stajala je u senci iza njih. Neprimetno je ušla u prostoriju za osmatranje svemira.

„Pokušavamo da ustanovimo zašto vanzemaljci ne iskaču iz ormara, kada matematika kaže da su šanse za to ogromne“, reče Fridman posmatrajući najmlađeg člana posade. Sa trideset i dve godine, Irina je prošla strogu selekciju naučnika i astronauta za prvu ekspediciju. Kosa joj je bila skupljena na temenu, a oči su joj bile pomalo hladne. Imala je donekle vojničko držanje, rezultat obuke za vojnog pilota.

Preko njenog lica prešao je blag osmeh koji je ublažio hladan pogled. „Verovatno ne žele da uspostave kontakt sa nama, jer smatraju da još nismo spremni. Sve što ne razumemo ili se razlikuje od nas, mi kao vrsta imamo običaj da uništimo.“

„Teško da mi, sa našom primitivnom tehnologijom, možemo da preduzmemo nešto protiv inteligencije, koja je sposobna za međuzvezdane letove“, reče Levin. „Do juče nismo znali da koristimo energiju nuklearne fuzije, a ta bića sigurno raspolažu nama nezamislivim izvorima energije.“

„Postoji mnogo objašnjenja zašto do sada svi programi potrage za inteligentnim životom doživljavaju neuspeh“, reče Irina. „Naša tehnologija i nauka je suviše primitivna da možemo da detektujemo inteligenciju u svemiru. Jednostavno, mi još uvek ne znamo kako da tražimo inteligentan život, jer ne znamo šta tražimo. Vanzemaljska inteligencija može biti toliko napredna, mogla bi postojati izvan vremena i prostora. Van poznatog univerzuma.“

„Uh, pa ti govoriš o apsolutnoj egzistenciji“,  reče Fridman. „Zalazimo u polje teologije, postojanje izvan svih mogućih fizičkih zakona nama poznatog svemira.“

Levin iznenađeno pogleda Irinu. „Hoćeš da kažeš da mi tragamo za nekim transcendentalnim bićima, poput anđela i demona?“

„Otprilike“, reče Irina. „Postoje civilizacije koje su toliko napredne da je njihova detekcija nemoguća, jer ne postoje u fizičkom obliku. Postoje u nekoj dimenziji izvan prostora i vremena. Ali teško da bismo otkrili čak i manje naprednu inteligenciju, koja je vezana za fizičke zakone svemira. Ona se verovatno oslobodila biološkog tela i postoji kao čista energija svesti, ono što mi nazivamo duhovima.“

„Nova istraživanja na polju svesnih mašina i svesti uopšte, podupiru takvu mogućnost“, složi se Levin. „Mi još uvek nismo otkrili najveću tajnu svemira, a to je tajna nastanka svesti.“

„Osim toga postoji još jedna mogućnost“, reče Fridman. „To je mogućnost da je inteligencija iz svemira prisutna svuda oko nas na Zemlji. Samo mi ne možemo da otkrijemo prisustvo takve inteligencije, jer ona ne želi da bude otkrivena. Nešto slično kao u jednom starom filmu, kada ljudi stavljaju specijalne naočare da bi preko njih primetili da su vanzemaljci svuda oko njih.“

„Naši segmentni teleskopi, sa adaptivnom optikom, postali su toliko moćni da smo u mogućnosti da otkrivamo druge svetove“, reče Levin. „Tamo negde, među zvezdama, postoje planete slične Zemlji. Imamo fotografije tih planeta. Spektralne analize su pokazale sastav atmosfera sličan našoj Zemlji. Otkrili smo na hiljade takvih svetova, a opet ti svetovi su toliko daleki, kao fatamorgana koja nam izmiče. Sa današnjom tehnologijom jonskog pogona na steroidima i brzinom od dvesta kilometra u sekundi, trebalo bi nam preko šest hiljada godina da stignemo do najbliže zvezde, Proksima Kentauri.“

Pogledi troje ljudi u osmatračnici skrenuše prema zvezdi koja je izvirivala iz tame.

Levin je stajao ispred masivnog stakla osmatračkog prozora, lica skoro priljubljenog uz njega. „Sada je Zemlja četrdeset i dve sekunde udaljena od nas u vremenu. Kada stignemo do Marsa, komunikacija sa kontrolama misije kasniće deset minuta.“

„Prepušteni smo sami sebi.“

„Da, u potpunosti smo prepušteni sami sebi.“

Međuplanetarni brod plovio je okeanom bespuća, postojano ubrzavajući. Njegova sedmočlana posada okupila se na omiljenom mestu, osmatračnici broda. Divila se prizoru Zemlje, udaljene dvanaest miliona i šest stotina hiljada kilometara. Sa te razdaljine, kolevka ljudske civilizacije predstavljala je blistavu tačku svetlosti. Bio je to, u najmanju ruku, spektakularan prizor. Prvi put, ljudi su posmatrali svoju planetu iz međuplanetarne perspektive.

Posada jedinstvenog međuplanetarnog broda bila je prepuštena sama sebi, daleko od matičnog sveta, izgubljena u bezmernom prostranstvu.

Svesna mašina

Kroz udaljene vibracije raketnih jonskih motora probijala se škripa kompozitnog metala spoljne oplate broda. Sunce je zagrevalo spoljnu površinu i izazivalo kontrakciju materijala. Visok, atletski građen čovek, sedeo je ispred komandnog pulta, pored brodskog inženjera. Posmatrao je ekran ispunjen različitim informacijama o dinamici leta. Visoki čovek bio je kapetan broda, broda koji će dovesti prvu ljudsku ekspediciju na Mars. Njegovo ime bilo je Andrej Sergejevič Fedorov. Vazduhoplovni pukovnik, promovisan pre deset godina u kosmonauta istraživača, nakon dvogodišnje obuke u Centru za pripremu kosmonauta u Moskvi. Posmatrao je sat, koji je odbrojavao vreme rada motora. 35:26:00 (hh:mm:ss) stajalo je na ekranu. Okrenuo se prema brodskom inženjeru. „Izveštaj?“

„Dostigli smo maksimalno ubrzanje, nula zarez dve gravitacije, kapetane. Maksimalnu brzinu dostići ćemo za sedamnaest minuta. Delta-ve do maksimalne brzine, dva kilometra u sekundi. “

Ekran je pokazivao mnoštvo podataka. Andrej je usmerio pogled na podatke koji su pokazivali inicijalnu brzinu, ubrzanje, maksimalnu brzinu koju trebaju dostići i delta ve do maksimalne brzine:

V0=712800km/h   

a=1.962m/s  

V=720000km/h   

Δv=7200km/h

Okrenuo se prema drugom članu posade. „Parametri vitalnih sistema?“

„Kriogenika na indukcionoj baklji stabilna“, reče Ela. „Hidromagnetna pumpa u redu.“ Posmatrala je dijagnostički ekran, koji je pokazivao protok tečnog metala oko fuzionog reaktora. Njegova snaga od pet stotina megavata bila je dovoljna da ceo grad od dvesta hiljada stanovnika napaja električnom energijom. Slični reaktori korišćeni su na podmornicama i nosačima aviona. „Kriogenika na MG optimalna. Možemo početi sa sekvencom.“

Andrej je pažljivo posmatrao mnogobrojne parametre različitih sistema plazmenog pogona. Argon se jonizovao, zagrejan elektromagnetnim talasima RF generatora. Pretvoren u plazmu, zagrevao se dalje na million stepeni, i ubrzan magnetnim poljem, stvarao potisak kroz vakuum. „Uključujem sekvencu.“

„Svi parametri stabilni.“ Levin je sedeo na operativnom mestu, osećajući blagu, prijatnu gravitaciju. Bio je pet puta lakši nego na Zemlji. Tokom poslednjih nekoliko sati, povećali su potisak motora na maksimum. To je povećalo veštačku gravitaciju na brodu, sa jedne sedmine, na jednu petinu gravitacije.

Svih sedam članova posade bilo je privezano za sedišta, ispred operativnih mesta letačke palube 1. Gravitacija na brodu, izazvana ubrzanjem, bila je korisna stvar za posadu. Nakon što su novim lansirnim sistemom prebačeni do niske zemljine orbite, na kojoj se nalazio Magelan, javio se sindrom početnog prilagođavanja na bestežinsko stanje. Dva dana kasnije otisnuli su se sa orbite na međuplanetarnu putanju. Brod je postojano ubrzavao, što je obezbeđivalo veštačku gravitaciju.

„Brzina dvesta kilometra u sekundi“, izvesti Levin.

„Započinjem sekvencu gašenja motora“, reče Andrej. „Odborojavanje počinje od… sada.“ Aktivirao je automatsku sekvencu gašenja magnetnih generatora indukcionih baklji i svih ostalih sistema složenog pogona.

Deset minuta kasnije motori su utihnuli, a ljudi na komandnom mostu osetiše kako postaju laki poput pera. Gravitacija izazvana ubrzanjem je nestala, kao rukom odnesena.

„Svi sistemi pogona isključeni“, izvesti Levin.

Nakon isključenja pogona, koji je radio skoro trideset i šest sati ubrzavajući brod za jednu sedminu gravitacije, nastavili su let po inerciji,  brzinom od dve stotine kilometara u sekundi. To je bila najveća brzina objekta stvorenog ljudskom rukom, u istoriji svemirskih istraživanja. Brod je mogao po inerciji da leti čitavu večnost, njegova brzina bila je dovoljna da napusti Sunčev sistem. Mogao je da pretekne sve svemirske sonde, počevši od Pionira 11 i Vojadžera 1, koji su putovali već više od osamdeset godina prema Ortovom oblaku i zaputi se ka zvezdama. Zvezde, daleka sunca drugih svetova, nisu bile odredište najbržeg međuplanetarnog broda. Njegovo odredište bio je prvi sused Zemlje, Mars. Kako bi bio zarobljen od strane Marsove gravitacije, brod će se nakon osam dana okrenuti za sto osamdeset stepeni, ponovo uključiti motore i usporiti sa ogromne brzine, do brzine kretanja Marsa oko Sunca.

Nakon skoro dva dana provedenih u slaboj gravitaciji, mučnina se ponovo vratila, izazvana povratkom na bestežinsko stanje. Jan Li Vej je čuo kako se pucketanje metala izazvano toplotom Sunca pojačava. Pogledao je ekran spoljnih kamera broda, koje su snimale neposrednu okolinu. Video je vatrene tragove zagrejane plazme, kako izbijaju iz ogromnih mlaznica. Bilo je to uzbudljivo iskustvo i najbrža vožnja koju je iskusilo jedno ljudsko biće.

„Zuì jìn hǎo ma? (Kako si?)“

Jan Li Vej, planetarni geolog u naučnom timu, bio je crven u licu zbog priliva krvi u glavu, izazvanog bestežinskim stanjem. „Wǒ bìng le. (Muka mi je), Nǐ ne? ( A vama?)“

„Bǎo zhòng! ( Pazi na sebe!).“ Viktor Lambert se, za razliku od Jan Li Veja, osećao dobro. Spadao je u manju grupu ljudi, koji su dobro podnosili bestežinsko stanje.  

Članovi međunarodne posade razgovarali su na engleskom jeziku. Naučili su osnovnu konverzaciju za razgovor na mandarinskom kineskom, nemačkom, francuskom i ruskom jeziku. Kada je Jan Li prvi put ušao u međunarodnu posadu za let na Mars, njegov mandarinski akcenat i tonski naglasak bio je prilično izražen. U početku im je bilo neobično, što je govorio glasnije nego što su navikli, karakteristika uobičajena za mandarinski način govora. Zbog toga su zbijali šale sa njim i govorili mu da nema potrebe toliko da viče i da im u retkoj Marsovoj atmosferi, gde se zvukovi slabo čuju, neće trebati radio komunikacije. Mogli bi da viču unutar skafandera i da čuju jedni druge.

Jan Li se nije uvredio, prihvatio je ovu šalu kao nešto uobičajeno. Bio je prilično odmeren i čak previše učtiv, potpuna suprotnost Fridmanu Veberu. Vođa tima, Fridman Veber, je znao da otvoreno kaže šta misli i ponekad je netaktično nametao svoje stavove. Smatrao je da pokazivanje slabosti nije dobra osobina, pa se trudio da sakrije svoje.

Andrej je osluškivao zvukove koji su dolazili sa oplate broda. To ga je podsetilo na dane provedene u ratnoj mornarici. Bio je rezervni oficir na vojnoj podmornici. Setio se trenutaka, kada su se skrivali ispod leda Antarktika, izvodeći vojnu vežbu na velikoj dubini. Podmornica je bila pod velikim pritiskom i tako jezivo je škripala, da je mislio da će se raspasti. Setio se tih zvukova, dok je osluškivao kontrakciju materijala spoljne oplate broda, izazvane temperaturnim razlikama na osunčanoj i tamnoj strani.

Na palubi 1, zavladala je euforija i opšte oduševljenje zbog uspešno završene prve faze leta. Raketni motori koristili su, za ostvarivanje dugotrajnog potiska, jonizovan gas, ubrzan snažnim magnetnim poljem. Kontinualni pogon mogao je da dostigne maksimalno ubrzanje od jedne petine gravitacije. Nedovoljno za uzletanje sa površine planete, ali dovoljno za međuplanetarne letove. Kada se uporedi s hemijskim motorima, kontinualni pogon je bio poput elektromagnetnog voza koji juri pet stotine kilometara na čas u odnosu na parnu lokomotivu Džordža Stivensona koja juri trideset kilometara na čas. Sada se brod kretao, po inerciji, maksimalnom brzinom od dvesta kilometara na čas, u susret zvezdama, do kojih nikada neće stići.

Paluba 1 imala je tri nivoa. Na prvom je bio glavni kontrolni centar broda. Posada je celu palubu jedan zvala letačka paluba ili komandni most. Prostorija za upravljanje brodom bila je prostrana, sa više velikih svetlosnih panela za osmatranje, dugačkim polukružnim komandnim pultovima i savitljivim ekranima  na zidovima, tankim poput folije. Kvantni računar sa neuro mrežom, sličnoj ljudskoj, pomagao je ljudima u donošenju ekspertskih i strategijskih odluka. Brinuo je o zdravlju posade i kontrolisao rad svih brodskih kompjutera. U neuro mreži je bio učitan genetski algoritam veštačke inteligencije. Neuronska mreža, sa programabilnim kvantnim procesorima, mogla je da menja svoje ustrojstvo. To je bilo sedište veštačke svesti broda. Niko, zapravo, na brodu, nije stvarno verovao da se radi o svesnoj mašini, već samo o veštačkoj inteligenciji. Ljudi se plaše nečeg novog i nepoznatog, pa su korisnički interfejs svesne mašine pretvorili u prepoznatljiv oblik holografskog prijatelja. Ovaj put za oblik su uzeli privlačnu žensku osobu, ranih dvadesetih, sa frizurom i odećom koja se menjala. Hologram se mogao pojavljivati skoro svuda na brodu. Posada je nastavila tradiciju davanja imena po panteonima starih kultura, pa je ženski hologram i svesnu mašinu oslovljavala sa Adeona, po grčkoj boginji, zaštitnici putnika.

Adeona, veštačka svest, bila je naučni i psihološki savetnik svim članovima posade. Njen zakonski status glasio je veštačka inteligencija. To je, u praksi, značilo da Adeona nije smatrana za samosvesno živo biće, već za inteligentnu mašinu.

Irina Leonidovna i egzobiolog u ekspedicionom timu, Viktor Lambert, često su raspravljali o tome, da li je Adeona svesni entitet ili samo obična veštačka inteligencija. Viktor je radio u Centru za molekularnu biofiziku u Orleanu. Bio je poznat u naučnim krugovima po svojim neobičnim eksperimentima, sa pokušajima kreiranja veštačkog života. Pripadao je grupi naučnika, koji su verovali da evolucija nije samo biološki proces i da tragajući za životom u svemiru, možemo naleteti na neorganski život.

„Pa dobro Irina“, rekao je Viktor jednom prilikom u žaru rasprave, „po čemu ti uopšte zaključuješ da je Adeona svesna?“

„Ima karakter!“, odgovori Irina. „Ima ljudske osobine, osećanja. Razume šalu, intuiciju, može da uči i menja sebe kao i da samostalno donosi odluke. Hoćeš da nastavim?“

„Kako neki materijal, gomila procesora i programa, može biti svestan?!“,  oštro uzvrati Viktor. „Adeona nije ništa svesnija od ove šoljice koju držim u ruci ili od ovog stola ovde! Osim toga, to što neka mašina pokazuje osećanja, to je ništa više do obična simulacija. Osećanja nisu svest! Zamisli sledeću situaciju“, nastavi on prethodno otpivši gutljaj kafe iz šoljice prilagođene za bestežinsko stanje. „Jedan čovek uopšte ne razlikuje boje, a drugi čovek ima normalan vid. Čovek koji normalno vidi treba da prenese svoje iskustvo, dok gleda crvenu boju, čoveku koji nikada nije imao iskustva da vidi boje. Kako će neko preneti  iskustvo crvene boje čoveku koji nikada nije imao iskustva da vidi boje?“

„Pa, nikako“, složi se Irina. „Nemoguće je preneti subjektivno svesno iskustvo, jer je ono individualno za svakog čoveka. Razumem na šta ciljaš. Hoćeš da kažeš da je nemoguće dokazati da postoji svest kod veštačke inteligencije. Zbog toga, što je svest subjektivan doživljaj, koji se ne može dokazati objektivnim metodama nauke.“

„Da“, reče Viktor. „Ako neki robot posmatra crvenu haljinu i kaže: Ovo je lepa, seksi, crvena boja. Sviđa mi se, šta ćeš reći? Da li ćeš izvesti zaključak da se radi o svesnom robotu zbog toga što razlikuje boje, daje im osobine, zna šta je seksi i pokazuje empatiju?“

„Ne“, reče Irina, „Ljudi tu prave grešku, jer misle da ako se neka mašina inteligentno ponaša, kao i čovek, da je ona svesna. Ali to uopšte nije tačno, pa makar se robot i čovek ponašali na potpuno isti način. Da bi mašina bila svesna, taj zaključak: Ovo je lepa, seksi, crvena boja, sviđa mi se, mora biti praćen subjektivnim svesnim iskustvom. A to subjektivno svesno iskustvo je individualno i ne može se dokazati nikakvim testovima ili aparatima. Svest je neshvatljiva pojava, poput duha iz čarobne lampe. Nijedan čovek ne može objasniti subjektivni svesni doživljaj, kao što čovek koji vidi ne može preneti slepom čoveku iskustvo vida. To je u redu i dotle se slažemo. Ali, to što ne možemo da shvatimo kako nastaje svest, ipak ne znači da ne možemo da je stvorimo u kompjuteru, ako stvorimo neuro mrežu sličnu ljudskom mozgu. Znamo da svest kod čoveka nastaje u mozgu. Zašto ne bismo u veštačkom mozgu, sličnom ljudskom, stvorili uslove da se ona pojavi?“

Viktor se zamisli. „Misliš da ne pokušavamo da otkrijemo kako svest nastaje, već samo da simuliramo uslove funkcionisanja ljudskog mozga u kompjuteru?“

„Da. Zaobilaznim putem.“

„Hm, to je moguće“, priznade Viktor. „Malo je nategnuto, ali moguće je. Uostalom, možda mi nikada nećemo saznati kako nastaje svest, jer su naše saznajne sposobnosti ograničene biološkim mogućnostima našeg mozga.“

„Misliš na onaj slučaj miša i čoveka?“

„Da“, reče Viktor. „Saznajne sposobnosti svih organizama su ograničene njihovom biologijom; miš nikada neće naučiti da govori kao čovek, jer mu njegov mozak to ne dozvoljava. Na sličan način, kao što miš nikada neće naučiti da govori, zbog ograničenja njegovog mozga, čovek nikada neće shvatiti određene probleme, kao što je svest. Ona je izvan bioloških sposobnosti našeg mozga.“

„Sasvim razumljivo“, prihvati Irina.  „Ko kaže da je naš mozak toliko razvijen da možemo rešiti sve probleme našeg univerzuma?“

Viktor je zamišljeno klimao glavom. „Ljudski um je zauvek zatvoren za određene aspekte većeg univerzuma ili više egzistencije. Kao što je um psa zauvek zatvoren za čitanje, tako je ljudski um zauvek zatvoren za određene aspekte većeg univerzuma. To nas dovodi do toga, da postoje viši oblici svesti“, primeti Viktor.

„To je sada prelazak na teren teologije.“ reče Irina. „Šta se dešava sa našom svešću kada nestane našeg tela? Da li ona nestaje ili prelazi u neki novi oblik postojanja? Znaš odgovor na to pitanje.“

„Da, znam“, reče Viktor.

„Hej, vi, opet raspravljate na visokom naučnom nivou.“

Visoka ženska prilika obučena u elegantnu haljinu, kratke crne kose, lebdela je iza njih.

„Nije naučni nivo, Ela“, ispravi je Viktor. „Više filozofski. Tajna svesti je zabola veliki šiljak u srce nauke. Nauka ne može objasniti njenu prirodu, jer je ona iznad nauke i mogućnosti našeg saznanja. Možda čak iznad svih fizičkih zakona.“

„To kažu teolozi“, reče Ela Jablanski. „Kao i lovci na duše.“

Nakon prodora na terenu neuronauke i stvaranja svesti u kompjuteru, pojavilo se novo zanimanje, zvali su ih lovci na duše, istraživači koji su tragali za odgovorima kako nastaje svest. Pokušavali su da, nakon smrti čoveka, ljudsku svest zarobe u kompjuteru, i zato su ih zvali lovci na duše.

     „ Da li se to meni čini ili si opet promenila svoju odeću?“, upita Viktor.

      „Kako vam se sviđa?“, upita Ela i lagano dodirnu senzore na digitalnom odelu.

Elegantna haljina je počela da se pretvara u tamnosivu trenerku sa crvenim prugama, uobičajeno službeno odelo misije Ares, dok su na brodu. Imala je običaj da se često igra sa svojim digitalnim odelom, menjajući razne modele i stilove oblačenja, što je Viktoru pomalo smetalo. Čak je pomislio da ona to namerno radi, da bi posmatrala njegovu reakciju.

„Svest nikada ne umire već prelazi na novi nivo i oblik postojanja“, nastavi Ela. „Izvan vremena i prostora. Izvan našeg univerzuma. A mi smo sa našim biološkim telima samo prolazni putnici ka novom, jačem svetlu života.“